Kada ti biznis najbolje ide ili ga prodaj ili zatvori! Goran Ćorić, Biznis Bit epizoda 01.

Prva epizoda ‪@BiznisBit‬ Iskren razgovor sa Goranom Ćorićem, preduzetnikom poznatim po tome što je stvorio nekoliko brendova. On govori o svom putu od mladosti okarakterisanom željom za nezavisnošću do uspješnog poslovnog čovjeka. Goran počinje sjećanjem na rane dane svoje karijere, stavljajući u fokus osnovne potrebe svoje porodice ali i sopstvene želje, poput kupovine žutog Golfa, koja ga je potakla na razmišljanje kako doći do zarade. Dolazeći iz skromne radničke porodice, brzo je shvatio da želi postati finansijski nezavisan. Počeo je raditi razne poslove preko omladinskih i studentskih udruženja, što mu je omogućilo da razvije pregovaračke vještine i uštedi nešto novca. Isprva je planirao taj novac koristiti za lične potrebe (još uvijek je razmišljao o žutom Golfu), ali je kasnije shvatio da bi to mogao biti početni kapital za poslovni poduhvat. Goran opisuje kako je tokom socijalističkog razdoblja u Jugoslaviji postojao podsticaj Vlade SFRJ da se podrži preduzetništvo. Političari, a tada i premijeri poput Ante Markovića uveli su reforme koje su imale za cilj poticanje malih preduzeća i preduzetništva kao puta ka budućem prosperitetu. Goran je prepoznao i iskoristio ove promjene, primijetivši da društvo počinje da prihvata preduzetničke poduhvate. Dalje, Goran se prisjeća vremena kada je Banja Luka bila pogodna sredina za privatni biznis u odnosu na ostatak Jugoslavije. Opisuje kako je u tom periodu Banja Luka i njena tekstilna industrija,  postali centar privatne tekstilne industrije Jugoslavije. Ljudi su putovali u Trst u potrazi za modom i odjećom, a domaći preduzetnici su počeli proizvoditi “modu” odnosno tekstil. Goran ističe da je ključ njegovog uspjeha bila sposobnost da prepozna promjene u tržištu i društvu, te da je uvijek nastojao iskoristiti prilike koje su se ukazivale, bilo kroz pregovaranje, bilo kroz pokretanje vlastitih poslovnih inicijativa. Njegova priča je primjer kako motivacija, radna etika i sposobnost prilagođavanja mogu dovesti do značajnog poslovnog uspjeha. 

Transcript

0:00

Veliki su došli, počeli su praviti hipermarkete. Nedostaje nam da na brz i jednostavan način da zadovoljimo svoju potrebu nabavke. To sabiranje 2 i 2 je mene dovelo do toga da sam ja pokrenuo Moj market, preoptrećen svim poslovima i velikim brzim rastom marketa i Metromedia. Ja sam otišao u ambasadu Američku, uzeo vizu i otišao u Ameriku na tri mjeseca. Preduzetnike, i kod nas to zovu ljude privatnicima, često osuđuju da nemaju dušu. Malo nas gledaju onako kao lošem momke. Danas ljudi dolaze sa fakulteta iz nekih drugih firmi sa vrlo skromnim znanjima, ali im neko mora reći u kom pravcu da idu. Ako na svom meniju imaš jagode, a ja u decembru dođem, a nema i ti si za mene neozbiljen ugostitelj, nikad ne bih savjetovao ljude da uđu u partnerstvo sa 50-50%. Mislim da je to najlošija stvar koja može se uraditi u biznisu. Često ljudi govore, odnosno kako bi okarakterisali, opisali mog sljedećeg sagovornika, jeste kao serijski preduzetnik. Ja bih rekao malo drugačije. To je neko koji svaki biznis je vidio kao proizvod sam za sebe. I to ne je zato da ga je napravio, da ga proda, nego da uživa u njegovom stvaranju, a kada se trendovi promijeni, da iz njega nastane nešto novo. Na moje veliko zadovoljstvo sa mnom je danas Goran Ćorić, mnogima poznat po tome što iza sebe ima nekoliko brendova. Dobar dan i dobrodošao. Dobar dan, bolje vas našao. Kad sam najavio serijski preduzetnik, sad da krenemo odmah u tu priču znači počelo je relativno davno, da tako kažemo, sa nekih 19 godina u stvari počinje prva ozbiljnija preduzetnička avantura, koja se tada zvala Europosters. I kreće priča izgradnje prve kompanije koja je na neki način promijenila tok poslovanja u našem gradu. Da, obzirom na to da smo imali pripremni razgovor za sve ovo, pa dopuštam da malo i preskočimo. Ali u suštini moj prvi preduzetnički posao je krenuo mnogo ranije prije Europostersa. Tada sam kao mlad čovjek poželio da se počnem baviti nekim poslom zato što se tada u to vrijeme moramo to vratiti u 30-i neku godinu iza nas, pred te 90-e negdje. Kao mlad čovjek sam spoznao da se društvo mijenja i da u tom trenutku je postojala neka vrsta stimulacije, ali smo bar slušali o tom. To je bilo vrijeme svima nama poznatog Antija Markovića i reformi koje je on uvodio u ono socialističko doba. I tad je ta vlada i Antija Marković i teorijski, a kasnije i u praksi podržavao, oni su stimulirali nastajanje preduzetništva. Tad su govorili da su mala preduzeća i zanatlije budućnost naše države i tako dalje. Naslonjen na to i na određene svoje potrebe, a kad vratim film unazad i kad razmislim o svemu tome u pripremi za ovaj razgovar sam razmišljao šta je to klik, šta je to inicijalna kap koja se desila u mom životu, zbog čega sam ja poželio da postanem preduzetnik odnosno da se bavim, da imam privatan posao. Svi mi želimo da živimo bolje i svi mi želimo da imamo više novca i ta želja da zaradimo više novca, osim ako to nije pohlepa, je potpuno legitimna stvari. Svi to kao mladi želimo, kad smo mladi da vozimo bolje auto, da ljepše izgledamo, da imamo bolju garderobu, da putujemo više i tako dalje. Tad se živjelo skromno. Ja potičem iz radničke porodice i plata za preživljavanje je bila toliko dovoljna da se od toga moglo živjeti, otići deset dana u Zaostrog na more i to je bilo to. Sjećam se trenutka kad su izašle nove Converse patike duboke, bjele sa plavom nekom zvijezdom, i kad sam ja želio da imam te patike, recimo da sam tad bio možda drugi razred srednje škole, ja sam od tata je tražio, kao svi tinejdžeri tada u to dobro željno smo daj mi, daj mi patike. I onda je rekao izvini, ne mogu, nije rekao čak izvini, rekao je mali, ajde prošetaj, ne mogu. A onda sam shvatio vrlo brzo da je tata morao, želio, trebao da kupi stricu patike koji je studirao u Beogradu u tom dobu. Logično je bilo pomoći familji, šta je prioritet. I tad sam nekako poželio da sam samostalniji, i poželio sam da van mogućnosti porodice, oca, majke i tako dalje, pokušavam sebe stvariti određene stvari koje su mi potrebne. Tako da sam već od neke naredne godine, već od nekog trećeg razreda srednje škole, ako sad redam to vremenski, počeo da radim i da zarađujem, ne preduzetno, ali i to je već neka vrsta preduzetna. Tad preko omladinske zadruge sam počeo da radim i u vrijeme raspusta, subote, nedelje i nekih trenutaka da bih zaradio novac za svoj džeparac. I to je sad polako išlo u pravcu? Pa da, bio sam vrlo uspješan u dogovaranju tih poslova. Još smo u srednjoj školi. Već tad sam počeo da zaražujem više nego što čak i trošim. I nekako po završetku srednje škole i započetog fakulteta koji nisam završio, sam akumulirao određen novac i imao sam razmišljanje o tom da li da kupim golfa koja je tad pravljena žuti mi se jedan sviđao, bio je fenomenalne boje. Znači još uvijek govorimo o biznisu srednjoj školi. Pa da, ako to možemo zvat biznisom. U svakom slučaju ta potreba da zaradim za svoj džeparac, da popravim kućni budžet negdje, da si priuštim stvari koje su meni bile bitne kao tinejdžeru u tom dobu se pretvorilo u nešto drugo. Spoznao sam da znam dobro dogovarati poslove koje sam dobio preko omladinskog servisa, omladinske zadruge, studenske zadruge. Pa su me čak stariji članovi te zadruge, to je tad funkcionisalo jako dobro i možda je zanimljivo i istaći to da se tad čovjek mogao školovati, studirati imajući takav servis i mogli smo da zaradimo, bilo je dovoljno posla za sve nas koji smo željeli da radimo. Ta ponuda poslova koje je bilo na sve strane su meni omogućile da se ja tad okušam se u nečemu što je dogovaranje posla. I tad si dogovarao posao, iako je to već bio socijalizam, imao si državnog direktora koji treba studente da mu nešto odrade. Za vrlo kratko vrijeme su mene već onako nominovali da idem ispred njih, ispred neke grupe kao ti to dobro radiš. Istina, ja sam to već tad spoznao da bolje ugovaram, to je u budućem vremenu meni omogućilo da i zaštekam neki dinar da se ostavi. Sad si već počeo, činiš da si rekao, zarađivati malo više nego što trošiš. Znači neka se svota novca akumulirala. Tako je. I otišlo na nekakav, u principu, trošak luksuz za isponjavanje želje, nešto što je mlad momak htio, ili je to našlo put prema nekakvom trendu i nekakvom potencijalnom biznisu? Pa kao što rekao, željao za tim žutim golfom, tasovim, koji se pravio tad, koji je, valjda, želio svako koji živi u toj Jugoslavi. To je bio nekakav naš cilj. Zato se štekao novce. I onda, nakon nekih par godina, kad sam bio prvi put u prilici da, sa početka priče ove koje sam rekao, da se može stvarati biznis i da se počinju raditi poslove i kod nas, gledao sam oko sebe i vidio sam da u Banja Luci, koja je u toj dobi bila jako dobra sredina za privatan posao u odnosu na ostatak Jugoslavije. Pa evo, ovo je malo i put kroz vremeplov, vratit ćemo se u doba kad su iz Banja Luke potekli prvi preduzetnici i prve fabrike male na nivou Jugoslavije, vjerovatno ljudi koji su mladi, koji će možda i pogledati ovo, ne znaju ali tadašnja imena, Kragulj, Deumić i tako dalje, su familije koje su uglavnom u tekstilnom dijelu proizvodnja krzne, bunde, tekstila i tako dalje. Banja Luka je postala jedan mali centar tekstilne industrije Jugoslavije, privatne tekstilne industrije. Mi smo u tom dobu bili dosta gladni mode, gardrobe i tako dalje, pa svi se možemo sjetiti, ono što su roditelji pričali da smo išli u Trst autobusima U Trst se išlo redovno, farmerke i sve što treba. Pet farmerica, četiri majice na sebi, dvije u torbi, tako se funkcionisalo i onda su ovi ljudi koji sam rekao pokrenuli proizvodnje i itekako napravili, morali su tražiti posebne dozvole naravno. Tu bih te htio zaustaviti. Generacije kojima sada pričamo, koji trebaju da naprave biznis, koji su preduzetnici koji će nositi neko vrijeme koja je pred nama, možda ne mogu da shvate tu opciju da trebaš od nekoga da dobiješ dozvolu da bi započeo vlastiti biznis. To se tvojoj generaciji i tebi dešavalo? Pa, ne samo to. Apsurda je bilo još. Mi živimo na području apsurda, na zemljama apsurda koje se mjenjaju ovdje, drštvene uređenje i države se mjenjaju i mi opstajemo u tu socijalističko doba da bi zaposlio preko sedam radnika ili preko tri, zavisno u čemu, i moralo si da tražiš da dobiješ dozvolu od političke organizacije Komunističke partije ili nekog njenog odjeljenja savez socijalističkog radnog naroda ili kako god se to tad zvalo u to dobu. Zašto je absurd? Zato što je ogroman broj ljudi bio nezaposlena. Bilo je nešto, jel' si tako pomenuo, oko 20, 20 nešto posto? 25 posto nezaposlenosti. Moje generacije, generacije prije mene, su čekali na tom famoznom birou za zapošljavanje po pet godina sa završenim fakultetima, srednjim školama. Jednostavno tražili su se veze i u ono doba. Nemojte misliti da je u ono doba sve bilo, ništa nije bilo idealno. Naravno, onaj ko je imao strica direktora, dobio je posao. Onaj ko nije, teško je dobio posao. I u to doba, kada smo imali viška radne snage, ljudi su odlazili za Njemačku, trbuhom za kruhom. Znamo, tad su i nastali gastarbajteri, možda malo ranije. Ali zašto? Zato što ovdje nije bilo dovoljno posla. Absurdnost je u tom što si od vlasti morao da dobiješ, da si podoban, da imaš više od 3, 4 ili 7 zaposlenih. Dolazkom Ante Markovića, te stvari su se mijenjale. Ali otvaranje firme, otvaranje žirova računa, to je proces. To je trajalo mjesecima. Morali su dobiti raznorazne dozvole. Taj još jedan papir, još jedan pečat. Taj čuveni pečat na papiru. Nema kraja u tom nizu. Mi smo sad svi alergični na to. Ali to je bio životna želja. Ne mogu da nađem pravu riječ da objasnim koliko smo mi istrajno čekali i tražili taj još jedan papir. A između ostalog čak da osnuješ svoju firmu. Kažem, dolazkom 90-ih i Ante Markovića, tu su se stvari malo... Da, ekonomija se malo počela otvarati. Shvatili smo da možemo samo naprijed ukoliko budemo razvijali preduzetništvo, male i srednje poslove. I sad ću se vratiti na to kako i zbog čega povezeću sa onim. Malo prije što sam govorio o toj želji da imam patike. Kad porasteš onda i kad vidiš mogućnost... A i uštekao si nešto para i u nekom trenutku se nađeš u jednoj dilemi da li ići u kupovinu golfa ili u kupovinu mašina za šivenje i pokušati uraditi to što su već uradili ovi za kojim sam... i o kojim sam govorio da su u Banja Luci. Već postali ljudi koji su imali 30 zaposlanih. Da, to već su bili imena, ozbiljne firme. 30 zaposlanih u to doba, ove fabrike koje su se bavile, su ravno sada, sadašnjem statusu, pa recimo Miškovića. Da, to je tad bio ogroman iskorak u to vrijeme. To je, on je bio zaista industrialac. Takvi primeri i još moram, kad smo već u tom dobu Banja Luke, Banja Luka je tad imala jedan specifičan, kako bi rekao, posao koje je pokrenuto odavde ili kontrolu jednog posla koje je čitava Jugoslavija je imala kockarske aparate, ili igre na kockarske, tako da ih zovemo. U svakoj kafani je bio neki poker aparat. Ja mislim da preko 80% ukupno svih aparata u bivšoj Jugoslaviji, što nije malo područje, da je poticala iz Banje Luke. I ti ljudi su i danas nastavili neke druge poslove. Sjećam se vremena kad je počeo rat i ti ljudi koji su radili taj posao, njima je bio problem zašto nisu uspjeli napraviti još jedan krug da pokupe pazare, a ne da pokupe aparate. Taj aparat je tad koštao između 3.000 ili 7.000 njemačkih maraka, što je za to vrijeme bilo ozbiljan novac. Ako to sad prevedemo za inflacije, to je sad kao 20.000. Pa da, govorimo ozbiljan novac. Pa puta toliko aparata. A nije bilo kafića, nije bilo bez poker aparata. Tako da, bila je dobra sredina Banje Luka u to doba. Ovo sve govorim zato što tražim motivaciju ili da objasnim kako sam ja bio motivisan da pokrenem svoj posao. Bio sam motivisan tako što sam imao dobre primjere pored sebe ljudi koji su krenuli u ozbiljan biznis iz vrlo teških situacija, odnosno nestimulirajućih zakona i svega onoga o čemu sam govorio. Dakle, imao sam dobre primjere malo starijih od mene. I to su tad bili mladi ljudi, 30-a godina itd. koji su pokretali ovaj biznis i bili su to tržište od 22 miliona ljudi, vrlo ozbiljno tržište. I oni su pravili dosta ozbiljne poslove. I onda dodamo na sve to tu neku moju želju da kupim patike. I onda još dodamo na sve to resurse koje imam u tom trenutku. Nešto sa strane, što bih rek'o. Onda sabereš i kažeš pa ja imam mogućnost da probam da budem kao on. I onda još na to dodaš određeno istraživanje koje nije izgledalo kao što to sad izgleda u moje glave ili mogućnosti kad znam kako to treba da se radi. Ali je svakako bilo i tad kao mlad čovjek sam itekako istražio šta to na tržištu ima, a šta nema da bi se moglo praviti i da bi se moglo prodavati. Naravno, sve potiče od te nekakve lične potrebe ili potrebe tvoje okoline. To je ono što mi vidimo. Mi danas kroz razne medije vidimo mnogo više i mnogo šire. Da, imamo puno više informacija nego nekada. Tako je, ali danas i naše tržište, biznis koji pokrećemo, ne pokrećemo više. Ja sam ga pokretao za Banja Luku. To se više ne dešava. Jer je to maksimalan pogled koji sam mogao da imam u tom trenutku. Tad sam mogao da pregledam. Meni nedostaje tog i tog artikla, pa bi to moglo da se plasira. Ti danas otvoriš Google u pola sata i istražiš tržište da vidiš da li ima nekog proizvoda ili koliko se nudi, koliko košta, koja konkurencija itd. Tako da su pogledi tog doba i ovog doba različiti. Da, potpuno je drugačija perspektiva iz koje se radi. I ambicija je bila tad različita. Tad nije ambicija. Danas mladi ljudi prave startupe koji pretenduju da zauzmu čitav svijet. Da im svijet bude tržište. Koliko ih uspije, to je sad neka druga priča. Ali imaju mogućnost. Tad je bilo malo drugačije. Tad je vrlo suženo se išlo. I da se vratim tom nekom početku. Tad se saberu šta su resursi, šta su nedostaci tržišta i kako bi bilo pametnije uložiti svoje novac i svoju energiju. I onda, uz dosta hrabrosti, jer evo ja nisam i gotovo svi mi nismo imali, kada kažem svi ljudi koji su tad počinjali posao, nisu imali dovoljno tradicije da kroz, kažem, moja familija je bila preduzetnik. Ne. Preduzetništvo se prerezalo negdje krajem drugog svjetskog rata, kad su partizani otjerili sve i onda je nastala vakum, jedna rupa. Tako da smo mi svi sa nule počinjali, nismo mogli da se vežemo za tradiciju, nego smo se vezali za nekakav, našu intuiciju za nekakvu energiju koju mi imamo i želju da nešto napravimo. Evo, iz tih poriva i sa takvim resursima je krenula moja ideja da ja pokrenem, vrlo mlad, svoju prvu firmu koja nije trajala dugo, a bavio sam se proizvodnjom garderobe, slično kao ovi. Imao sam vrlo malu proizvodnju. Tad sam sa tadašnjom svojom djevojkom, a kasnije suprugom, pokrenuo tu malu proizvodnju. Ja sam se bavio prodajom, ona se bavila proizvodnjom i sve što se napravilo tu se vrlo lako prodalo. Tad, prodajući po banjalučkim firmama, zato što si ti došao na nekim pauzama, imamo mogućnost poznajući ovog ili onog tamo, a to je bio još jedan od mojih resursa, ako se sjećaš, malo prije sam pričao o omladinskoj zadruzi. Tad sam, radeći u svim tim nekim banjalučkim firmama, upoznao ljude i dobio prolaz da mogu da uvezem svoj pokretni butik, to je bio kombi, da bih prodao stvari koje sam napravio. Tad su se stvari prodavali na te famozne čekove. Ti uđeš unutra, svako je podpisivao čekove, nikog nije bilo briga, ti mu daš na 3-6 čekova, tako da je prodaja išla jako dobro. Zamka čekova me stigla kasnije, kad je marka 7 na 1, došla 9 na 1, pa 9 na 13, i onda je inflacija puno toga pojela, na kraju je došao i rat, tako da se taj biznis ugasio. Taj biznis jeste ugasio, taj, ali u principu iz njega je iz te čitave situacije, odnosno inflacije koja kreće da jede čekove, postoji na kraju bezvredan papir, rat koji potpuno okreće sve naopako, prva priča s tim se zaustavila, ali u stvari je bila podloga za sljedeću. Pa tako je, onda već postoji iskustvo, sada je već lakše. Sada gledamo potrebe tržišta na drugi način, sada sam već u branši, sada u toj branši tekstilne industrije ne mogu više raditi na takav način, ali sagledavam potrebe tržišta na drugi način. Tad se već oslobodilo ili liberalizovao uvoz. Prije rata vrlo teško se uvozilo, mislim da su carine bile 32 ili 34%. To je bio razlog zašto su ove mlađe generacije, išli smo za Trst jer bilo tako lako da imamo to. Tako je, ali je bilo lakše i proizvoditi unutra plasirati, što zato što nemaš već tu carinu, znači samim tim si jednu trećinu jeftini. A i nemaš jednu konkurenciju baš tako lako. A i nemaš ni konkurenciju. Međutim, kako se liberalizovalo sve pred sami rat i početkom rata, mislim, rat je ovdje počinjao od Slovenije do Kosova toliko godina i da se ne bavimo sa tim, ali je dosta uslovio razvoj i tržišta i preduzetništa i svega, vrlo je uticao na sve to. Tad se već mogla kupiti roba. I onda sam ja ponovno napravio jedno sondiranje tržišta, ali jako je bitno da ovo kažem, iz nekog drugog ugla gledao sam potrebe. Tad sam već bio mladi otac u pripremi, znači dio život se počinje privatno, priklično drugačije. I ovo je po meni nekako jako zanimljivo. U tom trenutku ja čekam bebu. Moja supruga je trudna. Ona u Banja Luci nema gdje da kupi određene stvari, zato što joj se fizonomija mjenja. Ja opet gasim taj jedan posao, koji je bio takav. Preduzetnički duh se vraća. Od svega pokušavaš da praviš posao, svjesno ili nesvjesno. Otvaram butik koji se zove Majka i dijete. I počinjem da prodajem trudničke haljine, a nakon toga i bebi opremu, jer je došlo bebe itd. Mislim da kažu da je sve jedan tehnološki napredak, novi proizvod i inovacija nastala zbog ljenosti. Jer su ljudi htjeli da sebi olakšaju stvari. Da ih ne moraju raditi. Mislim da je i preduzetništvo i da poslovi kreću upravo iz toga daj da rješim nedostatak nečega za okolinu koju ja poznajem. Da je to prvo ispitivanje tržišta. Mi krenemo od toga da nedostaje meni nešto, neka usluga, neki proizvod. Tako da sam ja i tad tom logikom otvorio butik. Snabdjevanje je bilo tad Turska, a nakon toga Grčka. To je bio prvi butik. I onda je nakon toga krenuo lanac butika. Počeo sam se baviti modom na jedan ozbiljni način, distribucijom. Banjalučani se sjećaju iz širih brendova, poput Gas Blue Jeans-a, Misixtija, Enerđija i svega onog što sam ja tad radio. Jednom sam u trenutku imao 27 maloprodaja u BiH, pa sam imao i u Srbiju i u Crnogoru. I taj posao je poslije nekako sam odlučio da izađem vrlo, vrlo sračunato ili vrlo svjesno. Zato što neki poslovi se troše, neki poslovi nestaju. Mislim da sam, ovo je dobro kao primjer i ljudima koji počinju svoje poslove da prepoznaju momente kad neki posao dođe u pik. I tad ga je najbolje prodati ili ga je najbolje ugastiti. Ja sam se bavio modom na jedan način, da su to oni fini staromodni butici u kojim uđeš unutra i trgovac vas te pozdravi i onda ti nađe, donese ti, ti obučeš probaš, on ti popravi itd. I to je trajalo, to je taj fini dio mode. Svaki butik je bio individualan, zavisio je od ljudi koji rade u njemu, odabira gardrobi, odabira načina aranžiranja izloga, imidžom koji dobiješ na taj način itd. I onda sam u nekom trenutku, sjećam se otišao u Španiju i tad sam ušao prvi put u Mango i stajao sam u redu jer sam uzeo neke stvari i u redu su stajali deset ljudi ispred kase kao što je to sada. Vidio sam tamo puno ljudi koji uzimaju onu gardrobu na minus 30, minus 50. To je bio moj prvi dodir sa tom nekom prontnom modom u kojoj postoji deset ili dvanest kolekcija umjesto dvije, proljeće, ljeto, jesen, zima, na kakvu sam ja navikao. I onda sam shvatio da se taj posao potpuno mijenja, da ide u drugom pravcu, da radnje postoje velike, franšizne, da se roba ubacuje i da se pravi sniženje odmah nakon dvih ili tri sedmice. Da ne ulazimo duboko u to. Posao se mijenja i globalizacija donosi svoje i mi počinjemo da radimo za te brendove. Ja sam tad shvatio da sve ove brendove koje ja imam, oni ne idu u tom pravcu i da će oni ući u krizu. Jedno jutro sam došao... U tom momentu biznis jako dobro ide ovdje. Apsolutno. Goran već razmišlja, je tu negdje se zaustavlja zbog ovoga, je li se sve mijenja? Ja sam već tad pokrenuo i vratit ću se na to paralelno, biznis koji se sad zove Metromedia, a zvao se Europostrs sa bilbordima, oglašavanjima itd. Kako se jedan posao treba dovesti u trenutka da il ga prodaješ, il ga gasiš. Ja sam dobio poriv da ga ugasim, zato što tada nije bilo toliko kupaca za poslove, s druge strane i taj neko drugi koji bi ušao u posao to nije ulozio u posao koji postoje tad moderan. Sjetit ćemo se brendova Teranova, Mango, Zara, i svi ovi koji su došli su došli godinu, dvije, tri, nakon ovog perioda koja ja govorim. Jednostavno u tom se pravcu išlo. Najpravednija ili najbolja odluka u mom poslovnom životu je bilo gašenje tog posla. Ja bih samo još jednom volio da ljudi čuju, znači ti si u stvari u donio odliku gasiš posao koji i tad dobro funkcioniš. Tako je, ja sam ušao jednostavno u kancelariju, pazite 27, što franšizni, što mojih radnji, tu je puta 150 zaposlenih ljudi, promjet koji je sigurno veći od 5 miliona eura, ukupno zajedno, malo prodajni. To je ozbiljan posao. Iz mog ugla naravno bilo i većih poslova itd. Ali i u tom smislu, odnosno moda i butikaštvo, apsolutno je bio respektabilan posao na teritoriji bivše Jugoslave, regionalno. Tad kad govorim o Sport Vision, na primjer kao jedna od najboljih kompanija, i predlažim ti ako možeš da dođeš do tih vlasnika, da sa njima odradiš... Da oni ispričaju svoj ugao. Oni imaju šta da ispričaju. Skidaj im kapu, ja znam iz tog doba. Znam dokle su došli sad. I to su pravi preduzetnici isto. To su te neke naše generacije kad smo nastajali. Vratit ću se ovom gašenju. Prepoznavanje je trenutka kad posao treba da krene dole. Kad možeš da uđeš u minus i da možeš da uništi bilo kakav tvoj drugi potencijal ili mogućnost širenja na drugu stranu. To je jako bitan moment. Još jedan od bitnijih momenta i od onog što bih ja uvijek savjetovao neke mlade, nove preduzetnike, pa čak i neke koji su već iskusni, a to je preinvestiranje. Nikad ne treba sebi dozvoliti da... Rizik je dobra stvar. Ambicija je dobra stvar. Ali ako se radi pod određenom kontrolom i pod određenom mogućnosti da ne uništiš posao zato što si zagrizao mamac za neki koji je veći. Ja, na sreću, u svom iskustvu to nisam imao u ličnom, ali mnogo ljudi oko mene, mojih prijatelja, poznanika, poslovnih partnera je uništilo svoj posao i vrlo teško se i gotovo neki nisu se nikad ni vratili zato što su preinvestirali. Preduzetništvo je stanje duha. To nije zanimanje. To je odluka šta radiš. To je stanje duha. E to stanje duha koje te nosi da stalno ideš bez granice u nešto gdje ti se pruža prilika. Ako ne znaš artikulisati, ako ne znaš obuzdati tu potrebu da stalno stvaraš nešto. Ja mislim da mi koji se bavimo poslom smo samoskriveni slikari. Ja ne znam da slikam, ne znam da pjevam. Ja više volim da sam Zdravko Čolić nego da radim, ali ne ide. Tako da je to stvaralački duh koji mi izražavamo preko stvaranje novca, stvaranje branda. Ali u stvari je stvaranje proizvoda i usluga nekog brenda koji treba da zadovolje određene potrebe. Ja se vrlo dobro osjećam u svojoj koži zato što stvaram. Zato što nekad nije bilo ni Van Gog, ni Gaz, ni Metromedia, kao god zvali to čisto stanje, ali možemo reći da u stvari je stvaranje nove vrijednosti, ali po defoltu nisi krenuo da isključivo zaradiš novac. Bitno je da na neki način to jasno kažemo. Zašto si to uradio? Zašto si imao viziju da nešto stvoriš? To nešto što stvoriš treba da odgovara nečim potrebama, naći put u tržišta, ali nikad nije stavio profit na prvo mjesto. Na neki način da kažemo ljudima koji ovo gledaju, sam po sebi profit nije cilj svrha. Apsolutno ne. Svi mi volimo, znaš, preduzetnike i kako kod nas to zovu ljude, privatnicima, često osuđu da nemaju dušu. Malo nas gledaju onako loše momke. U suštini to nije tako. Mi ne možemo izmišljati toplu vodu. Jedinica mjere za uspjeh je dolar. Ocena da li je uspješno preduzeće je dobit i ne dobit. I ako se već igramo te igre, takmičimo se u tom dijelu. Ako je to naša utakmica, onda moramo praviti uspješne firme. Onda se taj uspjeh mjeri novčanom, jedincom, dolarom, eurom, svejedno, kako god to bilo. Ali to nikad ne može predstavljati jedinu vodilju. Jer ako nemaš taj osjećaj da trebaš da tvoj brend poraste, da bude stvoren, da ga njeguješ kao biljku, kao djete, kao živo biće na kraju balade, onda ćeš se prema njemu odnositi na jedan način koji je mehanički, bez dovoljno ljubavi. Svi mi u životu dobijemo ili imamo svoje energetski, izrastano dobre momente i loše momente. U trenutku kad ne voliš to što radiš, kad imaš zubobolju , onda ćeš se lako osloboditi riječima nema veze. Ali ako voliš ono što radiš, onda ćeš čak trpiti nešto kad te boli. Mislim da je stvar uspjeha svakog preduzetnika tekako vezana za količinu izdržljivosti tog što on može da izdrži. Količinu odricanja koju može da odradi. To odricanje i ta izdržljivost je tekako vezana za ljubav, za stvaralnoštvo, za ono što voliš. Tamo si rekao glavne karakteristike preduzetnika, ali u stvari ti to sve ne možeš imati ako ti je glavna vodilja profita. Sam po sebi ne možeš da imaš nekakav prisan odnos sa tim jer u stvari nije nova vrednost. On jeste. Mjerilo koliko je uspjelo, vidi se u bilansu, na kraju sve je jasno, bez toga je teško funkcionirati. Koliko je upornost bitna? U stvari, upornost je vrlo bitna, ali kako postići da upornost ne pređe u tvrdoglavost? To je ogromna zamka. Upornost je presudno bitna. To sam ja sad možda rastavio na... Da, ali smo vidjeli od početka, od drugog srednje studijenske zadruge pa smo stigli već treća kompanija. Tako je. Ja mislim da ih sad imam sedam. Malo prije sam ja to rastavio na izdržljivost, otpornost i tako dalje. To je sve ta upornost o kojoj je govorio. Ako upornost pređe u tvrdoglavost i tvrdoglavo upiranje u to da se nastaje... Ja da sam tvrdoglavo nastavio da radim brendove koje sam radio bili su fenomenalni. Neki od njih su propali, neki od njih su i dalje fenomenalni. Ali na tržištima koji mogu da plate to. Ja da sam u tvrdoglavoj nastavio da štitim taj biznis, a ljudi su me zvali imenom mog posla. Gogi Gaz. Često si mijenjao ime. Pa sad više nema smisla. Sad više se ne vezuje Nis. Sad više nema smisla. Ako ljudi postanu tvrdoglavi i nastave da bezrazložno štite nešto što vole i ne znaju prepoznat moment kad tu upornost ili kad to postaje tvrdoglavost onda se upada u zamku u kojoj biznis propada ili se smanjuje. A onaj kome se to desi ulozi u dosta velike krize i teško se vraća iz toga zato što pokušava da liječi nešto što je iza. Ako bih ništa savjetovao ljudima koji počinju posao ili koji su u poslu mladi i ne moraju biti mladi, može biti samo posao novi. Mislim da je pravo početka i sa sedamdeset godina i sa sedamest isto. Mislim da se energija može imati na isti način. Prošao bih sa tobom sada kroz jedan mali kejs. Ljudi kod nas na neki način nisu skloni da prvo svoj biznis vide u partnerstvu s nekim ili da ga na neki način podijeli a samim tim nisu skloni da ga transformišu u prodaju, na neki način postaju prilično vezani za njega. Sada biš da kroz ovu priču možda da to objasniš kako je tvoj put izgledao kroz Europosters koji je proživio nekoliko transformacija i ti si njega u stvari transformisao, prodao evoluirao je u nešto malo drugačije poslije kada je na kraju kupio i vratio je znači dobili smo ga pod imenom koji svi danas manje više znaju to je Metromedia, ali priča traje nekoliko godina nije tek tako nastala. Da, pa evo priča traje 25 godina recimo Europosters je nastao kao potreba tadašnjih GAS blue jeansa i brendova koji sam ja radio da se reklamiraju jer bez svih ovih elektronskih digitalnih mogućnosti izbjete van, imali smo medije koji su bili vrlo kako bi rekao u nastajanju primitivni i nisu bili gledani tipa televizije, imali smo televiziju, radio štampa nije bila nikad kod nas dovoljno razvijena i nedostajalo je još mogućnosti za reklamiranje. Autooglašavanje je bila jedna rupa jednostavno nije postojalo, ja sam to vidio kao mogućnost i potrebu prije svega za moje brendove i tako sam i pokrenuo biznis sa bilbordima da bih imao mogućnost da se reklamiram, imao sam dovoljan broj brendova međutim vrlo brzo je to postala potreba i drugih jer su dobili mogućnost, vidjeli su postavljene bilborde pa su prvo političari me zvali trebaju kampanje za izbore i onda drugi brendovi onda sam ja počeo da širim mrežu sa svim svojim poteškoćama da ne ulozim u to jer svaki grad, svako pravilo, lobiranje, postavljanje neregulisana potpuno zona ne postoje pravilnici jer tog media nema. Da, potpuno novi medi, potpuno novi način da komunicirate. Ono što postoji, postoje grupacije koje taj posao globalizacija vani postoje zemlje pa ju okruženju i Slovenija i Hrvatska i sve ostale zemlje su imale već postavljene mreže i bile su ozbiljne firme koje su tu radile. U nekom trenutku su se pojavili slovenci su bili zaduženi za ovo područje grupacija koja se zvala Metropolis i ja sam sa njima ušao u trgovinu i prodao sam njima većinski udio ostao sam direktor i zadržao udio unutar toga i onda smo radili par godina krajnji vlasnici su bili prvo neki poljski fond pa onda nakon toga jedan američki ozbiljan fond koji je ulagao u to i to je jedan period koji me i te kako naučio kako razmišljaju i kako pa na kraju kako administrativno vode svoje poslove, fondovi i kompanije koje su u grupaciji i tako dalje. Nakon 4, 5 ili 6 godina više ne mogu sad tačno da se sjetim zajedničkog funkcionisanja pod Metropolisom mislim da se Inoba zvala fond oni su ušli u prodaj grupacije ja sam bio manjenjski vlasnik u BIH i ja sam jednostavno imao zakonsko pravo da budeš prvi ponuđač pravo preče kupni i tako se i desilo desila se jedna neobična situacija da sam ja otkupio svoju firmu od nekog obično stranog fonda ja ne znam da li ima još takvih primjera ali i to je jedno veliko iskustvo i tad sam naučio da je ono što smo rekli na samom početku da je biznis proizvod da ti praviš da on može mijeniti svoju strukturu vlasništva da je brand ostaje kao takav i da ono što radiš je bitno koliko je uspješno kako se zvalo, kako će se zvati ko stoji iza tog vlasništva može da ima utjecaj ili ne mora ali možemo stvoriti da ne bi trebalo imati utjecaj ali ako ima utjecaj može zaposto na tvrdoglavi svako treba da unose sve jedan dio svoje energije svojog znanja itd. mi danas imamo puno primjera gdje je posao dođe u krizu preuzme ga neko drugi i vrlo brzo ga uspostavi i čak ga napravi boljim nego što je bio to nije slučajno, nije samo stvar novca nekada je stvar pozicije ali ja mislim da je uvijek najbitnije ko vodi taj posao sve potiče od glave i mislim da ta energija, vizija, znanje, iskustvo pa i to iskustvo da ne postane u tvrdoglavi je presudno bitno za vođenje jednog posla i za popravljanje. Sad da se vratim na metromediju ja sam odkupio svoj udio nazad i već prije toga je ista firma u istoj grupaciji, Metropolis iz Beograda bila prisutna tu sa jednim svojim dijelom bilborda itd. tako da smo mi napravili miks želim da govorim o partnerstvu i tad sam već uzeo u partnerstvo čoveka koji je iz Beograda to je moj i prijatelj, i partner itd. i onda smo zajedno nastavili da razvijamo on je na nekakav način u tim grupacijskim pretumbavanjima zadesio se i dobio ili ušao kao partner u Bosni i Hercegovini i kasnije sam ja, sa metromedijom pošto sam i većinski vlasnik i operativno vodim kao izvršni direktor grupacije kad smo akvizirali firme u Beogradu moj partner kad sam mu rekao ću ti da u Srbiju vodiš kao većinski on rekao ne ne ne, eto tebi i mi tako funkcionišemo 20 nešto godina kroz jedan i drugi posao i kroz druge neke poslove sam imao jako dobra iskustva u partnerstvu ali prvenstvom mislim da je bitno odrediti ko je većinski vlasnik nisam siguran da je dobro imati i nikad ne bi savjetovao ljude da uđu u partnerstvo sa 50-50% mislim da je to najlošija stvar koja može da se uradi u biznisu šta misliš da može, zbog čega? ja dosta radim sa mladim ljudima koji osnivaju poslove uglavnom dva ili četiri uglavnom su na ravne časice dijeli ta firma zašto misliš da nije dobro? Evo jednostavan odgovor, zato što vjerujemo da imamo jednog Boga bar svako svog nekog zato što imamo jednog popa, jednog oca zato što smo mi naučeni da sa nama upravlja da nam je autoritet jedan neko mora da odlučuje to je u genima dva čovjeka ne mogu da odlučuje u kriznom trenutku može u nekoliko navrata, ali će se desiti kad nije tad kad nema nije bitno da li je to 50.001% ali postoji ta mala razlika ili je 50-50% u podjeli novca, nije novac bitan ne, ovo je u podjeli odgovornosti obaveze odlučenja čak i odgovornost i u tom smislu da ne može biti odgovoran neko ko je direktor ko je šef, ko je bilo šta ali odlučivanje odlučivati u jednoj firmi, u jednom poslu u presudnom trenutku mora da radi jedan čovjek a i dalje malo pre si rekao , tvoj put je takav da je vrlo bitno raditi u partnerstvu, ono treće pitanje, vrlo je bitno s kim radiš, kada smo već za koga radimo to smo definisali znači tvoj još jedan ponovno da samo vode o tome računa u principu ko može da preuzme na sebe težinu donošenja odluka u kritičnoj situaciji a share novca može biti ravnopravan uopšte nije bitno da bude paralelna jedno s drugim tu ljudi zaista imaju zabludu podjela profita unutar određene zarade u nekoj kompaniji je vrlo kompleksna stvar i može da se radi raspadela profita može da ide na menadžment, na vlasnike nekad menadžment može da zaradi više od vlasnika zavisi šta je strateški cilj jedne firme ali donošenje strateške odluki mora treba pomenuti ja govorim iz ličnog iskustva onog što sam vidio, pročito a pratim dosta scenu pa uzmimo i velike kompanije kad su gubile mogućnost odlučivanja bitnih ljudi koji su vodili posao kad im upravni odbor ili neki tamo preuzme u taj biznis vrlo teško mi imamo i u životu kolektivne šefove države pa vidimo da ne funkcionište sve što je kolektivno a mora da donese odluku vrlo je sporo i nije dobro bez pojedinačnog stava i donošenje odluke u nezgodnim situacijama teško ide samo da malo rezimiramo europostrs, metropolis, Metromedia europostrs je krenuo od potrebe da se reklamira gas i dok je bio europostrs, najmanje prostore imale su gasove bilbordi, promocije itd. već su drugi, u stvari ti si svoje potrebe prepoznao tuđu potrebu i otvorio se prostor što se raširilo dalje, čisto da ljudi shvate krenulo se sa bilbordima da se pokrije i da li pričamo o gradu Banja Luka 27 to je već RS u stvari Metromedia pokriva kroz ovu fazu ozbiljno veći broj korisnika, kupaca klijenata, gradova itd. pa dobro, to je posao evoluira posao ima mogućnost da se širi nakon ovoliko godina iskustva itd. i to su opet resursi koji može neko da ima u svom poslu mi sad u ovom trenutku, mi Metromedia imamo jedan vrlo bitan resurs a to je znanje, mi imamo iskustvo i znanje, mi smo pioniri ovog posla sad mnogo ljudi pokušavaju da radi ovaj posao ulozi i radi ga na pamet radi ga zato što su vidjeli da neko drugi tako radi ali učestvovati u razvoju tog posla pa još biti implementirano unutra poput mene ja sam dugo godina baš implementiran u ovom poslu radio sam na softerskim rješenjima koje su jako bitna za planiranje i za sve ostalo pa na inovacijama, pa praćenju onog šta će biti za pet godina mi danas gledamo bilborde a ja već gledam kako izgledaju 3D projekcije u vazduhu to je moj posao, ja moram da procenim kad je vrijeme za takvo nešto da li je Metromedia mogla da ide više i šire? da, sa svojim znanjem, iskustvom možda je malo, ne malo, nego dosta je uticila na to korona i te godine iako je autoroglašavanje od toga vratilo svoj uticaj iako je možda bilo malo uzdrmano nekim digitalnim medijima nakon te 20. godine i ovamo ka koroni se pokazalo da nešto što je vani, što nema daljinski upravljač što nema algoritam koji nas selektuje jako dobar medij, jako se dobro kombinuje sa digitalnim medijima pa imamo odabranu grupu svira interesovanja, fudbal oni jesu tu, ali neku poruku za pivo im može prenjeti jedino Billboard jer ovamo neće doći do njih nikad tako da je outdoor ponovo popularan i raste u dio u market share-u outdoor je sad vratio se negde na nekih preko 15% znaš što nije mali udio nije mali udio i sve ostalo, 50% dolazimo od toga da jesu u digitalnim medijima to je ogromno, i tu ima puno sad od Youtube-a pa pa nastavimo preko Instagrama do Google-a sad je kanala komunikacija na sve moguće načine i svako ima svoj dio televizija pada i tako dalje dok li širiti svoj posao, tu nema granica jako je bitno prepoznati jednu bitnu stvar a to je kad preduzetni posao, kad privatna, kad porodična kompanija prelazi u korporaciju i ona nekad, ili vrlo često svojim obimom posla dođe u situaciju i pređe tamo međutim ako svojim upravljanjem i organizacijom to ne uradi upadaju ogrome probleme to je vrlo bitna stvar hvala što si rekao u stvari sad pričaš o kontekstu koji se odnosi s kim radiš unutar kuće kako gradiš svoj posao da li misliš da je samo tvoj osnovni, samo core biznis ako je moj core biznis oglašavanje i ako samo radim na njemu a pritom ne radim na organizaciji, edukaciji svojih ljudi i viziji gdje ta firma ide i s kojim ljudima ide i gdje ću ja biti za pet ili sedam godina ljudi zanemare zamor materijala samog sebe pogotovo to radi preduzetnici misle da mogu do bez kraja da izdrže ali to je zavaravanje mi smo isto potrošili materijal svako ko je gradio svoj posao i tekako imao više nervoze i više mogućnosti da istroši ili što bi narod rekao da istanje svoje živce tako da postaje osjetljiviji i sve senzibilniji na razne udare koje se dešavaju u poslu tako da čovjek koji je u desetoj godini preduzetništva u tridesetoj godini njegova firma u tridesetoj godini ako se oslanja na tu energiju koju on imao prije dvadeset godina nema dobru perspektivu ako porodična firma ne napravi dobru organizaciju i koliko je moguće dobar odabir ljudi i pogotovo uvede ljude sa strane da to nisu ljudi iz porodice ovo ne želim da zvuči grubo ali mogu kadrovi biti dobri iz porodice ali ne po defoltu mjesto direktora kompanije ali podružnice ili nekog dijela kompanije ukoliko se radi samo po principu porodice sigurno će prije dovest firmu krizu nego da se radi konkurs i odobir ljudi koji mogu bez tog emotivnog nasljeđa koji imaju da vode firmu ti nisi nikada radio jedan posao sa ovom upravo sad si ispričao prije znači ne držim se jednog i nema porodičnog sve ovo dešavalo znači sad pričamo europapijad, metropolis, Metromedia pa ide gore dole dešava se jedan interesantan projekat da tako kažemo ili kejs koji sad možemo volimo da ga malo prodiskutujemo koji je i dan danas tik ispred našeg nosa svi znaju za taj dio koji je Goren napisao prije 2008. je krenula priča ako se ne vara za građanstvo krenula je malo ranije u pripremi a to je priča koja se zove Moj market e sad, pošto si prošlo kroz sve koliko je bitno shvatiti potrebu šta ljudima treba istražiti tržište i vidiš šta ćeš s resursima ili se baš na taj način desio i Moj market u tom momentu kada je izgledalo da veliki preuzimaju sve da, pa evo ovaj Moj market je nastao kao čisti preduzetnički pothvat koji više nije nošen entuzijazmom kakav je bio na početku sa 19, 20 ili nešto 20 i nešto godina nego on se sad dešava nakon 20 godina iskustva kada se počinju stvarati određeni resursi ja ponovo ističem resurs znanja ja sam već sad 20 godina u retailu, u maloprodeju sa puno brendova i to je jedno jedan veliki resurs pored toga postoje određene financije koje su resursi pored toga ja sam iz nekih razloga poslovnih ušao u privatizaciju ne sam, ali u privatizaciju firme koja se zove Malpreh koje je maloprodaja prehrane iz Titovog doba i dobio sam unutar toga određene resurse privatizacijom, to su neki objekti i onda se suočiš sa tim evo kako je to konkretno nastalo ti neki objekti su bili u zakupu kod nekih ljudi oni su plaćali, ne plaćali počneš da imaš odljiv energije i određeno nerviranje u poslu zato što ne funkcioniše to nešto što si uradio dakle taj posao privatizacije ja sam ga gledao kao čisto posao na takav način da određeni poslovni objekti mogu da se orientiraju da li je to nekakav lagan posao onda ni to orientiranje, sve što misliš da je tako lagano onda ne ide tako ja ću uzeti taj objekat pa ću ga orientirati nije to tako neko izađe pa ne plati napravi štetu i more stvari može da se desi znači ti dođeš u takvu situaciju da kažeš ok imam to što me nervira imam sa druge strane znanje imam financije imam još jednu jako bitnu stvar što možemo zvat znanjem ali imam i resurs koji se zove medij ja sam sabrao te stvari i rekao šta od toga napraviti i onda sam naravno počeo da preispitujem, da analiziram tržište da vidim šta sa tim uraditi u datnom trenutku da najbolje to uradim i vratit ću se ponovo možda sam previše puta rekao rečenicu istraživanje tržišta koliko god ona bila plastična koliko god ona izgledala kao teorija bez toga se ne može bez toga se ne može ja sam onda krenuo od ideje i rekao vidi tu su bile maloprodaje na dobrim su pozicijama uz dobar marketing uz moje znanje u maloprodaje ja sam naučio da radim butike to je ipak na kažem više i stadije maloprodaje jer je to sve potrebno je da je lijepo da je usluga na višem nivou i tako dalje i kad sam sve to rekao ajde da pokušam da vidim kako bi izgledalo da se tu ostvari maloprodaja porazgovaram prehrane, porazgovaram sa mojim prijateljima koji imaju distributivne firme u tom trenutku pa se bavaju distribucijom prehranbenih proizvoda i snabdjevaju tada popularne velike hipermarkete jer su se tad otvorili hipermarketi u Banja Luci, ne znam, Tropic pa je Deleze pa je se preuzeo, pa je došao Merkator, pa je Konzum veliki su pojavili i počeli su praviti hipermarkete način kupovine se promijenio ljudi su odlazili subotom ili nekim danom, gubili po 3-4 sata i radili tu centralnu nabavu problem centralne nabavke, svi znamo kupiš 30% onog što ti ne treba a 10% što ti treba nemaš upravo tako i onda sam istraživanjem tržišta shvatio, opet počinjemo od onog vlastite potrebe šta meni, kao čovjeku koji ne mora da razmišlja o količini potrošnje novca za prehranu ja mislim da smo sad već u toj fazi da gotovo 70-80% stanovništva može da se prehrani da ne mora da razmišlja o tom da li je skuplje nešto ili ne sa koje police uzima ali mislim da mi ne imamo mislim kao društvo nismo u situaciji da imamo veliki broj socijalnih pozicija. Dakle šta nedostaje nama kao ljudima koji odlazimo ujutro na posao nedostaje nam da na brz i jednostavan način zadovoljimo svoju potrebu nabavke. Ako ja moram da odem van grada pola sata po gužvi, pola sata da vratim, potrošim 2-3-4 sata za neku nabavku to je za mene gubljen je vremena iz te moje potrebe je nastalo moje razmišljanje kako napraviti onog što nema i onda dolazimo u situaciju da smo tad imali gotovo dva lanca dva kanala prodaje prehrani, a to je taj jedan tradicionalni koji mi zovemo piljade, drugstore ili kako god Znači smo u tom momentu dotada u stvari koristili i hipermarketi da to je sad bio trend bilo modernost, svi su pobjegli od onoga što je bio trend svojevremeno, a to je da imamo da si siđeš u svom naselju tada se to zvali supermarketi u onom dobu nestao je supermarket svi su bili na tim da je malo prodaje dola a šerpe i ostale potrebštine gore i to doba socijalizma to plansko društvo je imalo smisla, ljudi nisu to ništa na pamet radili to sabiranje dva je dva je mene dovelo do toga da sam ja pokrenuo Moj market jer sam rekao tu tik ispred nosa mi treba da kupim meso treba mi da kupim, šta je potrebno svima nama pekara, mesnica voće i povrće, sve ostalo je koliko god ima prostora nek se desi i eksperimentalno sam otvorio prvi po drugih nova varoš odnos na Ante Jakić naselje uz sve ove elemente koje sam rekao pa i uz taj slogan koji je i dan danas živi, jako simpatičan, mislim da se neće ni mijenjati sve se to pokazalo kao dobro i da je imalo smisla, pokazalo se dobro i to da moraš da budeš različit a to je da primjeniš neke elemente pa se ja sjećam da kad smo otvorili te markete i te kako smo radili na tom da naš kupac bude zadovoljan pa sam, tad se to moglo sada je nedostatak radne snage, ali ja sam imao čovjeka zaoposlenog koji nosio keselj ljudima starim osobam, onoj ko ne može ili onaj ko želi ko ima potrebu da mu odnese do auta, puno ljepih stvari bilo uvedeno tad, neke su se izgubile i kroz sadršnju prodaju, markete su sad postali čak više i restorani, sve se to trendovi se mijenjaju svi se prilaguđavaju ono što je bilo dobro Moj market je zauzeo svoje mjesto uzeo svoju tržičnu poziciju i mi smo se nametnuli kao vrlo značajan lanac tad kad smo imali čim se sedam otvorenih i pet marketa u pripremi ne znam tako 400 zaposlenih ljudi market je došao došlo je vrijeme da se prodaje i napravljen za to Kad smo pričali znamo, sad će čuti ostali praktično ti si njega napravio, projektovao i napravio suštinski procjenu prometa, prihoda, očekivanja do momenta kada on ide nekom sljedećem ko će ga dići na nekakvu drugi nivu i pogriješio se u par hiljada marka u perspektive od nekoliko godina da li je to ne možemo reći da je sreća, već je bilo neke 20 godina rada ali je to bilo ozbiljan pristup planiranju, jer je Moj market koji je nam i svima poznan sada u čitavoj manje više Republike Srpske, Bosne i Hercegovine jeste proizvod sam za sebe kao biznis ne govorimo o nekom porodičnom biznisu sad to radimo u dobrojenstvu Da, to je brand sam za sebe, jako je lijepo osmišljen da, napravio sam projekciju smatram da je to zaista dio poznavanja tog posla prije svega a s druge strane moje prirode ja sam neko ko voli da sve stavi u Excel nekako ljude dijelim na korelu ljude i Excel ljude ja bi više volio da se koristim korelom da slikam, da se bavim gorelom da budem kreativniji, da budem interesantni ali tu su cifre vjeruj mi da sam zadovoljno kreativan i u Excelu Excel je mnogo dobar tako da pogotovo mi koji se bavimo poslom treba da radimo plan plan je nekad spisak želja ali je u svakom slučaju ideja, vodilja ili neka putanja kojima idemo ako nemamo ništa zapisano ako radimo sve u vazduhu ako sve ostavimo na retorici i na nečemu o čemu mi razmišljamo samo ili eventualno što smo rekli taj posao nije dobar svim ljudima koji počinju posao predlažem da sve ono što rade napišu da sve ono pa čak i kao ok projekat može nekad da traje tri mjeseca pa ti možeš da kažeš ok dnevno ću prodavati po 10 jedinica nešto pa je to ukupno sve to napiši kad kreneš da pišeš tek tad vidiš koliko su snovi o prihodima ajde da kažemo želje a koliko zaboraviš ono što su troškovi što su rashodi i mi vrlo često smo to isto kad praviš kuću niko nije napravio kuću da nije probio troškovi zašto? zato što je namjerno zanemario ili namjerno zaboravio e sad kad praviš kuću to radiš jednom u životu pa ti možeš malo pozajmiti od banke malo od komšije pa ćeš ju završt pa ćeš nekako da to nadoknadiš ti ako u biznis uđeš na način da nisi dovoljno dobro isprojektovao svoje troškove i da ne znaš šta te čeka u drugoj godini ili u drugom mjesecu svejedno je ulaziš u krizu jer taj posao ne možeš da nahraniš dovoljno dobro i on može da se sruši zbog banalnih nedostataka koji nisu predviđene možda su u startu mogli biti nadokanđene tako da uvijek savjetujem ljude koji mi dođu po savjet da naprave dobar biznis plan i da dobro pregledaju troškovnu stranu jer sama ta intuitivna želja ili mogućnost da procjeniš kao joj to će bit dobar biznis ne izgleda tako na papiru pa da, ali ta intuitivna želja to je u stvari vizija koja te vodi skontao si, gdje ideš koja je potreba, šta ljudi trebaju jednu stvar, ovaj si iz kompaniju u kompaniju dobro uradio kada se prepozna potreba svi koji kreću prepoznaju potrebu u stvari imaju još jedan malu sitnicu da urade malu sitnicu da izazovu želju kod ljudi da tu potrebu zadovolje baš u mom marketu a ne u nekom drugom Moj market je izgledao potpuno drugačije i kao takav je otišao skaliran dalje nakon nekoliko godina jer sad koliko često sad se vraćam ponovo na ovo poslovno planiranje koliko često revidiraš cifre poslovni plan, prolaziš unazad kroz njega zašto pitam nekako često ljudi steknu dojam da se to napiše jednom ili da se taj poslovni plan zato da se vraćam još jednom napiše dobro treba da imam taj poslovni plan ali to je okej svi pišu i onda u suštini ali ja treba da se bavim biznisom ali se vraćam još jednom koliko često da pratiti revidirati šta se dešavalo u tim tabelama gdje to svide, koliko je to bitno za biznis dnevno svakog dana svakog dana se mora pregledati gdje si krenuo dokle si došao, ako to ne radiš naravno, sad kad kažem ne, bukvalno ne moramo to uraditi nedeljom ili nekim vikinom, ne moramo biti opterećni sa tim to sam naučio od amerikananca iz onog vremena kad sam bio u grupacije i preuzeo određene metropolize, ali tako je način internog vođenja znači mi imamo knjigovodstva bilanse i tako je, to je jedan dio onaj dio koji manažment upravi ili sektorima unutar firme služi, to je apsolutno preslišavanje na dnevnom nivou šta smo to trebali dok li smo došli i gdje treba da idemo i u financijskom smislu i u razvojnom smislu i u bilo kom drugom smislu mislim da jednom sam čuo dobro izreku a to je da je posao kao voženje bicikla dok okrećeš pedale ti ideš kad staneš ti se prevrneš da bi posao bio uspješan moramo stano da okrećemo pedale i to je dužnost svakog nas vlasnika posla prvog čovjeka unutar firme da tim drži kako bi rekao u toj energiji da okreću pedale da su u pokretu stalno i da pazi na ono što radi vrlo lako se sve o tome kontroli ne treba biti paranoik naravno ali mislim da planovi služe da bi se napravila kontrola šta nije bilo dobro sa planovima i kako ih revidirati i kako ih popraviti i prilagoditi naravno plan nije nešto na čemu treba da se robuje plan je nešto na čemu na dnevnom nivou može da se promjeni tamo sam se to htio pitat koliko je u principu plan treba biti položen promijenama zavisno od biznisa zavisno od posla, trgovina je jedno usluge su drugo mislim da da je trgovina malo stabilnija, da kažem, lakše joj projektovati, pogotovo kad je trgovina robama koje su ustaljene, prehrana i taj dio kućna potrebčina kućna je hemija, a ovo što je prodavao negdje Moj market, tu je malo lakše, međutim kad su usluge u pitanju tu se mora prilagođavati, postoji poslovi na dnevnom nivou koji imaju potrebu da se prilagoditi danas ako imaš roštiljnicu restoran ako na svom menu imaš jagode, a ja u decembru dođem, a nema i ti za mene neozbiljen ugostitelj znači moraš prilagoditi meni onom kako se zove vremenskom dobu, onom što možeš da ponudiš, jer ti zavisiš od toga kakvu uslugu, koliko kvalitetnu ili koliko zavaravaš svog kupca ili ne ovo je samo jedan primjer iz rukava svaki posao podrazumijeva da mora da se pazi kako svog klijenta da zadržiš, u krajnjoj liniji svi smo tu da bi klijent bio zadovoljan i da bi stvorio kod njega onu želju ima to nešto drugačije kod tebe nego što je kod drugih kad pregledaš bilanse, pratiš ih u glavi u nekoj svesci kreativnom neredu na stolu nema kakvih papira, nema, često srećeš sa minusima u bilansima kad nešto radiš da li su šta bi preporučio mladima kad se sretnu sa minusima koji će nekad mogu kad se biznis priprema da traju jedno vrijeme, ne da će se izaći iz tog minusa tako brzo šta im preporučuješ u tom momentu da li da minus koriste kao motivacijalni faktor i da u njemu u stvari pokušaju naći nekakvu motivaciju da to sve podignu na veći nivo kako da ne prijeđu opet da ne upadnu u tu upornost da minus predugo traje ako neće nešto da promijene u poslu sad će se vratiti ponovno zašto planiranje i zašto napraviti biznis plan za 5 godina za jednu firmu koja je od 0 došla do 400 ljudi i je vrlo uspješno funkcionira i danas tu dolazimo do tog planiranja foskule tipa minus je izazov ili ne znam problem te stavlja u mogućnost istina je sve to ne treba se preplašiti ne treba biti neko ko na prvi minus treba da gleda kako da se spasi ali kako od minusa napraviti plus to treba da postoji napravljen plan kojim koracima dođeš do tamo ako to ne znaš napraviti na papiru pa kako ćeš znati u životu da nije logično on probuću se sutra pa će mi nešto reć nije logično, moraš imati plan i mislim da se svaki minus može pretvoriti u plus ukoliko ne procjeniš da ono da je to prošlo da jednostavno više ne može da se popravlja da je nešto zastarilo pomenuo sam to malo prije, vrlo često smo egoisti i imamo sujetu da poslove koje napravimo da ljudi nas zovu tim poslovima i mi mislimo da niti taj posao može bez nas niti da mi možemo bez tog posla to nije istina nijedan posao koji si napravio ako ne može bez tebe a ti nisi automehaničar ili nisi doktor pa imaš samo koji je zaslovan na zanatskom ajde kažemo da na tvom zanatu kad praviš posao sa zaposlenim ljudima ako praviš brand ako on ne može da radi bez tebe to nije brand i mislim da tog moramo biti svi svjesni što bi preporučio mlađim preduzetnicima nije bitno koliko godina imaju koji se nađu u takvoj situaciji da shvate u jednom momentu imaju uspješan posao koji dobro funkcioniše dobri su mu rezultati, prihodi funkcioniše tržište, zadovoljno kupci su zadovoljni ali u stvari je shvatio ili shvatila je taj posao bez njih na sedam dana posle toga više ne funkcioniše odnosno bez te neke inercije nakon par dana kad taj vlasnik menadžer ode jednostavno počne stajati jer ljudi koji radi nisu mogućnosti da nastavlja taj posao da radi ali šta bi im predložio, šta radi u tom momentu? Da počnu praviti plan kako će taj posao za godinu dana moći da radi i bez njih znači ništa se ne može dešavati preko noći šta to znači na ljudskim resursima mi imamo danas situaciju u kojoj ljudi jako teško prenose svoja znanja svoje iskustva i obučavaju ljude unutar firme danas ljudi dolaze sa fakulteta ili iz nekih drugih firmi sa vrlo skromnim znanjima na kraju uzimamo mlade ljude njih ne može sam posao naučiti posao im može dati priliku posao im može ih dovesti u situaciju da imaju mogućnost da uče ali i neko mora reći u kom pravcu da idu zato služe ljudi koji ih vode unutar firme zato u malim firmama poput mojih firmi jako bitan je moj utjecaj moje znanja u mom poslu ima jedna dobra izreka u marketingu između ostalog evo i marketing je veliki dio mog posla pa i agencija koju imam a ta izreka kaže moram naučiti tvoj posao da mogu da radim za tebe mislim da bez tog učenja posla da jedni drugi je naučimo u svakoj firmi je potrebno da ljudi uče one i druge ljude da bi mogli da savladaju probleme koje imaju i da se vratimo na ovo o čemu si što si pomenuo kako ih savjetuje šta da urade u trenutku dakle da da imaju akcioni plan kako svoju firmu dovesti do toga da sa njom i da može da radi bez da li će ona rast dovoljno to nijanse ostavimo ali jednostavno osnovno funkcionisanje evo jedna anegdota ponovo prekinuću ja sam ti u nekoj drugoj ili trećoj godini funkcionisanja ovaj Moj market kad je napravljen preoptrećen svim poslovima i velikim brzim rastom marketa i Metromedia Sarajevo Banja Luka i još svih ti nekih poslova koje sam ja radio jednostavno je došlo do zasićenja ja sam otišao u ambasadu Američku, uzeo vizu i otišao u Ameriku na tri mjeseca i od samog onog konzula koji me kvitao ja sam njemu donio tuce sam to broja zaposlenih svega moraš da ponesiš puno dokumentacije bukvalno čovjek ono koji tebe, kako ti se možeš da, kako možeš otići uopšte kako si došao do ovdje vjeruj mi da je tih pitanja bilo svi su se pitali oko kako je ono ludi, znaš, strahuju ljudi strahuju ljudi, oni prvi mojih saradnika, šta će se desiti a to nije samo ovoj marketu i Metromedia i ostali poslovi ne, ne, ne samo puno toga, ja sam spakovao kofere i otišao u Ameriku ovaj, i sve je funkcionisalo ja sam, imao dva sata ili tri sata dnevno mailove, skype i tako dalje ali je funkcionisalo, šta se u stvari desilo, svi moji saradnici su shvatili odgovornost na jedan drugi način nego kao kad sam ja tu shvatili su ono pravo ono odgovor za to puno odgovorno, znači se više nema Gorana ko će da riješi nemojte me nazad svaki minut pa pitajte šta ću ja sa ovim i stvari su potpuno funkcionisale tako da jedan dobar način uspostavljanja takvih procesa unutar firme jeste i testiranje pusti ljudi je li to bilo full testiranje menadžerskog sistema koji je tad bio napravljen da li si uopšte razmišljao o tome ili si razmišljao sad moram otići da vidim šta se dešava na drugoj strani svijeta ili si pustio da vas testiram u svakom trenutku bio sam ponosan na to što ne moram da se vratim što to ipak funkcioniše iako i dalje mislim da sam u svim svojim firmama u operativnom smislu previše prisutan ali to je to je kako da kažem teret koji nosimo mi koji imamo male firme naprimjer Metromedia je firma koja ima stotinjak zaposlenih ljudi u grupi ali rasuta po kancelarijama Sarajevo Banja Luka Beograd pa onda još ne znam po malim gradovama, tehničke službe itd. nije imao sam i velike firme i velike ako je 400 ljudi velika firma po meni jeste sad Moj market s ponosom mogu reći ima preko 4000 zaposlenih ljudi i to je ono što ja nisam želio sebi da da uradim jednostavno sam znao da to nije moja šolja čaja da to ne želim i onda sam otišao u nekom drugom pravcu ali hoću da kažem da sve ovo što ima mali broj ljudi 10 ljudi, 15 ljudi u firmi mnogo je teško na dnevnom i na emotivnom nivou preživljavamo probleme jednih drugih ljudi dolaze sve svoje privatne probleme dolaze unutra a ti kao lider tog tima i tekako si dužan da prihvatiš ne samo pozitivno nego i ono što je negativno tako da ljudi koji započinu svoje poslove šire moraju da računaju sa tim da nose i te neke druge tegobe koje nisu samo poslove sad kad ovo ko presluša studenske zadruge pa kad krenemo redom s tim zvuči kao jedna prilično uzlazna putanja i ona jeste kao takva nije ona išla glatko svo vrijeme koliko si često poželio da da li si uopšte ikad poželio da odustaneš postaviš sebi pitanje što meni ovo treba pa znaš kako jedna stvar ja sam pored toga što sam radio svoj posao to smo čini mi se i u Pripremi malo razgovarali na tu temu uvijek težio da ovom gradu dam i da onoj sredini u kojoj jesam vratim ponešto pa sam se često bavio organizacijom od nekih marketinskih festivala do čak i koncerata pa u zadnje vrijeme i deseta godina radimo organizaciju Ranimor Weekenda odnosno Baljevičkog polumaratona kao nešto što bih volio da ostane poklon ovom gradu vrlo često u takvim situacijama kad se baviš nekim javnim poslovima radiš događaje koji pokvari jedna kiša koji pokvari eksces nekog koji namjerno to uradi ili slučajno vrlo često se nadješ u prilici da kažeš što meni to treba i to što meni to treba otprilike traje dok se ne završi taj problem onda kad sljedeći jutro probudiš kažeš e iduće godine ćemo to uraditi ovako mislim da nije osobina preduzetnika da odostaje naravno ne treba istrajavati po svaku cijenu da to treba biti tvrdoglava da ali ima situacija koje naravno često se pitamo što meni to treba kad vidimo da sredina da država onaj pravi ambient koji bi trebala da imaš apsurda i gluposti da to tako nazovem u zakonodavstvu u svem onom što ne podržava ne mene nego jer sam osnivač i biznis kluba i bio sam vrlo aktivan i u privrednoj komori Banja Luka oko uspostavljanja bolje atmosfere za ljude koji se bave poslom i vrlo često dođemo u situaciju da zbog tih prepreka koje postoje negdje u administraciji se zapitamo šta mi to treba i zbog čega na kraju kad već akumuliram određena i znanja i potencijale i sve ostalo pitamo se pa što da ulažem puno više ovdje ako to ova sredina ne zasluže i ne bih da zvučim negativno ali je vratit ću se opet na početak kad sam rekao da iz Banja Luke poteklo preduzetništvo koje poklapalo ili ti pokrivalo Jugoslaviju tadašnju i da su preduzetnici odavde radili na teritoriju čitave Jugoslave tad je bilo bolje okruženje za takvo širenje nego što to jeste sada zašto ne znam ali evo sjetit ću se još jedna je stvari opština Laktaši u njoj su tad je predsednik izvršnog odbora takozvanog bio Milorad Dodik jedan od najmlađih predsednika izračnog odbora u ex-Jugoslavi tad su Laktaši proglasile neko smanjenje poreza za prevoznike svi kamioni ex-Jugoslavi su bili registrovani u Laktašima i to je jedan od prvih dobrih poteza Dodika koje je on napravio ali hoću reći da se politika mora da stvori ambijent u kojem mi koji imamo preduzetnički duh i upornost i sredstva da napravimo posao možemo djelovati mislim da Banja Luka, ne samo Banja Luka nego ajde da kažemo to Bosna Hercegovina više nije zemlja koja je dobar ambijent za preduzetništvo nadam se da će to postati ima boljih primjera u okruženju, ali sada u odnosu na preduzetništvo kada si ti počinjao drugačije u stvari tada nije bilo percepcije počeću preduzetništvo, znači tu sam lokalizovan Banja Luka i manje više to je to sada preduzetnici, odnosno ja se ne znam koji start-up, pošto je to mnogo drugačija priča mogu da naprave regionalnu ne globalnu priču, čak iz jednog malog mjesta dajmo tako reći kao što je Banja Luka. Jer bih te vratio samo kratko na Run & More weekend odnosno na taj dio kada se vraća zajednica s kojoj si došao Run & More weekend biznis klub, ne možemo karakteristati kao profitabilna aktivnost kao da se napravljene kao biznis case koji treba da se proda nego kao takav impakt prema zajednici u principu šta je u stvari rekao si želiš da ga pokloniš da ostane u ovom gradu šta bi ti kao s tim želiš da poručiš drugima, odnosno kakav obrazac ponašanja da preslikaš mi smo pričali prije nego što su se kamere uključile, obrazac ponašanja odgovornosti vraćanja drugima u nekim razvijenijim zemljima je mnogo drugačiji nego kod nas je li ovo jedno od tvojih nastojanja predviđenja trendova da bi budući neki razvoj našeg društva ili vraćanja zajednica mogu da funkcionište ovako, pošto sad rekao ovo oficijalno okruženje nije najstimulativnije trendove. Pa nije, mi ako se vratimo samo kroz našu istoriju mi smo imali ljude poput Bana Milosavljevića pomenuću njega pa nadalje, znači i ono doba nekada su ljudi vraćali svoje sredine na oni koji su to mogli. Mislim da da je premalo tog i da premalo kako bi rekao učimo ljude koji su, ta poslovna etika kod nas ne podrazumjeva vraćanje svojoj sredini. Kod nas je sponsor negativna riječ. Kod nas je bogat čovjek negativna riječ. To su stvari koje su loše. Ako pogledamo zapad i ako pogledamo istok ne moramo samo gledati zapad i pogledajmo Aziju koja je sad u velikom usporu i tako dalje. Tamo su itekako ljudi mecene svom nekom području. Gdje žive, gdje djeluju, odakle odakle povlače novac. Ja ću se ostvrnuti, neću imenovati ali postoje vrlo, vrlo, vrlo profitabilni biznisi od farmacije preko energetike pa do ovih kako se ovih igara na sreću i tako dalje. Njih čak mogu malo izuzeti mada ih ne želim podržavati ovim putem. Ali hoću reći da premalo kulture, pozorišta, filma premalo premalo sportskih institucija, klubova i tako dalje. Ili gotovo niko ne nosi ime jedne farmaceutske industrije ni jedne apoteke ni jedne fabrike lijekova da niko ne nosi ime banke a svi oni uzimaju ogroman profit. Ja mislim da mi preduzetnici, ljudi koji živimo u ovom gradu koji smo rođeni u ovom gradu treba da težimo korporativnim upravljanjima načina funkcionisanja ali da moramo imati jedan humaniji pristup jer ako ne budemo vraćali na bilo kakav način kroz te nekakve lijepe stvari o kojim govorim, a evo sad sam pomenuo određene djeatnosti koje su i tekako ugrožene. Danas jedno pozorište vrlo teško može da skupi pare da napravi novu predstavu jer je karta za ulazak 7 maraka ili nešto tako. Mi ako ne budemo to pomogli dobićemo nastavak iseljavanja odavde. Mi ono što je vrlo, kako bi rekao tužno gledati kroz zadnjih godina to je taj broj ljudi koji je otišao iz Banja Luke, Bosne i Hercegovine pa gotovo iz čitave Jugoslavije zato što nemaju uslove da se osjećaju lijepo, da se osjećaju lagodno, da se osjećaju sigurno a jedan dio ovog čine svakako je i te aktivnosti koje nisu samo posao i samo čista egzistencija daje mi da imam dobar koncert, dobru predstavu mogućnost da vidim se trendi nešto i zbog drugih, trebamo jedan dio da vratimo primičnomo se lagano kraju moja pitanja da li se vratimo ponovu u 19. godinu da li bi ponovu prošao sve ovo ne možda u formatu ovih kompanija koje si napravio da li bi ponovo išao ovim putem odnosno da krenemo od tih patika i žuto golfa odnosno što su bili na nekako na samom početku nisu oni bili vodilje, nego su bili nekakva mala zvijezda koja je zasijala samo na početku, više kao ideja da li bi Goran Ćorić sve ovo uradio ponovo? Patike kao potreba i ambicija kao simbol toga apsolutno svi imamo i mislim da ne trebamo ne imati želju to je dobro tog žuto golfa gledam kao tu vrstu odricanja i ulaganja apsolutno bi ponovo imao želju i apsolutno bi ponovo imao ambiciju i apsolutno bi ponovo imao odricanje i ulaganje nečeg, sebe, energije novce ili onog što mogu da uložim da bi došao do svog cilja svakako vrijeme nosi u neki novi način danas tvrdim da je bolje biti izvršni direktor neke korporacije nego imati bilo kakvu svoju firmu jer bonusi su takvi kakvi jesu i globalizacija nastupila ono vrijeme je jedno ono vrijeme je drugo ali mislim da ne treba suzbijati ili ograničavati svoje želje mislim da treba rizikovati mislim da to treba raditi na način na koji te vodi i ono što ti jesi iznutra ali i ono što pokazuje nauka i ono što pravila posla govore a to treba sve svesti nekako da bi se smanjio rizik mislim da se svijet ponovo mijenja na jedan brz način ulaskom umjetne inteligencije koja je nezaustavljiva i ono će biti tu gdje jeste imaćemo ili već imamo pomalo krize zbog toga neka zanimanja ali potpuno sam ubjeđen da kroz nekoliko godina ili ajde da kažemo deceniju dolazi vrijeme gdje će individu a čovjek i njegova ta potreba da stvara izaći ponovo na vidjelo i da će zanatski rad i šta god oni bili nekad je i Michelangelo smatran zanatlijom da će to doći ponovo na svoj i da će imat sve veću i veću vrijednost i da ćemo početi da cjenimo sve više ono što sam čovjek napravi svojim znanjima i svojim rukama a to je preduzetništvo šta bih poručio možda za kraj nekoliko tako rekao tačaka o kojima si pričao ću ponoviti prvo kod vizije odnosno šta želiš da uradiš, zašto to radiš mora biti kristalno jasno zašto krećeš te patike moraš biti u stanju da se odrekneš još jednom ponovio koliko je bitno pisati i stavljati sve na papir i čekirati dokle se stiglo to zovemo pisanjem ali ajde to nazovemo na drugi način da kažemo svaku svoju ideju svaku svoju zamisao dobro je provjeriti dobro je nekako preispitati da li ti ili neko ko to zna raditi nije ni bitno danas postoji tekako ljudi koji imaju iskustvo nude svoje usluge u smislu consulting je ozbiljna nauka to nije da se neko odlučio pa da nešto onako tamo radi dakle treba napraviti preispitivanje nekakve odluke nekog biznisa zato što to može smanjiti razočarenja i muke možete dati vjetar u leđa i možete markirati određene probleme koje možeš unaprijed riješiti odnosno riješiti ih da ne ulaziš kasnije u probleme što je jako bitno u poslu drugim rječima apsolutno ne treba ići sam pričaj s nekim traži partnera, saradnika bitno je da zna se ko odlučuje odnosno ko kosi ko vodu nosi što bi naš narod rekao i u principu kad zagusti ne treba se zaustaviti tako je, evo ti si umjesto mene rekao, ja sam prije toga pričao već puno toga ne bih volio da budemo pesimisti, volio bih da zaista mislim da sam pomenuo tu nekoliko puta preduzetništvo je nešto što je potrebno svakoj sredini globalizacija je jedna, ona stoji ali bez preduzetništva bez malih, bez srednjih globalizacija nije nastala od velikog nego od malog ka velikom i tako da želim da ohrabim ljude da u svakoj situaciji na svakom mjestu i svakom prostoru koliko god ambient bio loš treba da krenu, ne trebaju biti sebični, bolje je da su vlasnici 10% od miliona nego 30% od sto hiljada, znači jednostavno je tako, čista je matematika ponekad se u poslu ljudi opeku, ponekad u poslu imaju i partnere koji nisu dobri, i još jedna vrlo bitna stvar koju ne znam da li sam uspio reći, a to je to osvrtanje nazad biznis ne dozvoljava vraćanje unazad i rešavanje problema koje je nastalo juče na koji se ne može uticati nešto rasuto perje u vazduhu se ne može skupiti tu treba ostati da ode treba gledati sutra, treba gledati ako je nešto propalo ako se negdje uknižio neki minus ako nešto, ako neko na nepošta način ili što bi rekli, prevario te ne vraćaje se da bi dobio satisfakciju u tom pravcu, nego gledaj u naprijed, samo gledaj u naprijed ne vraćaj se nikad nazad i još jedna stvar koju sam možda propustio, reći na to je kad si već u poslu jako je bitno da odebereš odnosno da spoznaš šta je bitno a šta je nebitno odvajanje bitnog od nebitnog je krucijalno bitno za vođenje posla ako to čovjek sebe ne zna da razabere vrlo dođe u konfuziju i onda ne zna na pravi način voditi posao Hvala ti još jednom lično ti se zahvaljujem iz prostog razloga što vodeći ovaj razgovor sa tom ja sam na neki način u svojoj glavi prevrtio neke stvari u kojima nisam razmišljao ja radim već nekih 20 godina nadam se da će svi kad kaže mladi preduzetnici odnosno koji kreću u ovaj posao nešto moće da nauče iz ovoga i da iskoriste jednog dana da sjeti da vrate nazad šta je rečeno bilo mi je zadovoljstvo jako sam znao ko je Goran Ćorić i šta godinama radi ali nisam znao taj čita put. Hvala ti još jednom što si to podijelio sa mnom što si to podijelio sa mojim gledaocima i nadam se ćemo imati u dogledno vrijeme priliku da ponovo pričamo o nekom novom projektu koji se vjerovatno negdje sprema nešto se novo dešavati ali u svakom slučaju hvala ti još jednom puno i bilo mi je veliko zadovoljstvo što si bio bio gost i sagovornik u Biznis bitu Hvala tebi želim ti uspeha puno u tvom radu Hvala još jednom